Куда ћеш са тим гнездом у рукама?

Да птице тражиш?

Никада ниси умео да чекаш…..

(Јана)

Све сам травама рекла

камен у недрима чувала

Грлила псе да се не уплаше

Стидљиво ти уплитала

осмех у трепавице

и погрбљена

увек одлазила.

(Јана)

Не умем ти

ништа написати

о дрвету

небу

цвету.

Копам по себи

тражећи ново

а увек исто пронађем

Страх насмешен

јутро магловито

неспокој

понекад цвркут у углу ока

А није ни птица, ни песма.

(Јана)

Благ буди мени и опрости

Крв сам просипала да уплашим

сузом се хранила

тражећи пут ка Теби.

На низбрдици се о себе спотицала

преливала у друге очи

Уместо деце, отровне речи рађала

Уместо спокоја сумњу даривала

И све радила да не буде по твоме

тражећи пут ка Теби.

А знала сам да загрљаја нема

ни коначишта да се сакријем

до само скута твога-

Зато те снуждена молим

Благ буди мени и опрости.(Јана)

Рука показује пут

Немој се бранити

Има унутра још тајни

које треба открити.

Ноћ и усамљен град

Младост исувише груба

за сећање.

Мада има утехе

када ти тако плавоок

птицама склоништа правиш

кад неба нема.(Јана)

Нико ме није научио

да се бол осмехом крије

да намрштена не ћутим.

Тако године прођоше

уморне од мрзовоље.

Сад кад бих могла

хиљаду осмеха бих ти оставила

на столу са четири столице

на којима одавно никога нема. Јана)

Знам да си ме

посетио у сну

једног обичног поподнева

док покушавах

да се сакријем од свих.

И од тад

увек те осетим

на врху трепавица

како нестрпљиво чекаш

да очи склопим.(Јана)

Ја сам Ти

и знам шта ћу рећи

да ти осмех трепне.

Ја сам Ти

Уловим те у кишном дану

кажем реч коју не волиш

онда задовољно гледам

како ти се око мрачи.

Остариш за трен

Видим чуђење

између бора уклештене

бесне сузе.(Јана)

Ех, да имам, звоно мало

у вечери да зазвоним.

да ми дукат сунце сине,

да ми бисер зора кане

у бар моје око лево,

а у десном да остане

мали осмех

тебе сненог. (Јана)

Никад те нисам схватала…увек си све радила наопако…

Будила се кад сви спавају, слушала роморење кише,

бесну олују са таквом насладом,

јер ће све поквасити, полупати бесно,

да ни траг не остане…..

Мир ти је у срцу царовао док су хорде ветрова

звиждале око прозора, молећи се да не престану…

кад те је болео зуб, раме, глава,

смејала си се не знајући да је то био

твој штит, твоје бреме, мало пакосно осећање  слободе,

..твоја једина молитва..(Јана)